PRINTSCREEN |
Harison Ford je rođen 13. jula 1942. u Čikagu, kao prvi
od dva sina fabričkog radnika Kristofera Forda i njegove supruge
Doroti Nidelman. Otac je bio krut i strog, držao je do svojih irskih
korena i katoličke vere, dok je majka bila mnogo blaža i decu nije
opterećivala svojim jevrejskim poreklom i precima koji su u Novi svet početkom
XX veka došli iz Belorusije. Uprkos očevom insistiranju da mu sinovi redovno
idu u crkvu i poštuju Boga, oni su krenuli sasvim drugim stazama, a Harison
Ford danas tvrdi da je indiferentan prema svim konfesijama.
Kao dete bio je povučen i skroman i zbog toga je teško sklapao prijateljstva, ali ga sredina uprkos tome nije odbacivala. Manjak komunikacije sa ostalom decom u školi, a i izvan nje, naročito je došao do izražaja posle srednje škole, kad je trebalo da odabere zvanje kojim će se baviti u životu.
Harisonnije imao pojma kuda bi mogao dalje niti šta ga
tačno zanima, pa je – najviše zbog osećanja obaveze prema roditeljima – upisao
engleski jezik i filozofiju na koledžu Ripon u Viskonsinu. Studije su mu
išle sporo i teško, "kao da guta riblje ulje", kako je jednom
objasnio, ali to nije bilo posledica njegove nesposobnosti, nego otpor
prema spoznaji da će, kad diplomira, raditi neki dosadni posao i
svakog dana sedeti za kancelarijskim stolom od devet do pet.
Motivacija za studiranjem tako se sve
brže topila, počeo je da izostaje s predavanja i ubrzo nakupio
toliko neopravdanih izostanaka da su ga izbacili s
fakulteta. Međutim, nije imao petlje da roditeljima prizna da je
zabrljao.
Štaviše, kad je došlo vreme za diplomu, roditelji
su presrećni zakupili restoran i počeli da pripremaju proslavu
sinovljevog uspeha. Očajan zbog zablude u koju ih je doveo, ipak je skupio
hrabrosti i saopštio im istinu, a onda se odmah nakon toga pokupio
iz roditeljske kuće i počeo da traži posao.
POSLOVI
Nije mu bilo lako:
bez ikakvih kvalifikacija, mogao je da radi samo pomoćne i povremene
poslove, pa je tako dostavljao novine, konobarisao, održavao zelenilo
u gradskom parku, radio na benzinskoj pumpi, a neko vreme čak je i kuvao
na luksuznim brodovima.
Iako mu se taj posao sviđao više od ostalih, morao
je da ga napusti jer je patio od morske bolesti, a nakon
jednog neplanskog iskrcavanja, čuo je da se traže statisti u
pozorištu u Viskonsinu i odmah se prijavio. Među stotinak kandidata imao
je čak i malu prednost, jer je kao student glumio u
nekoliko predstava. Tada se u ulozi glumca oprobao isključivo
zato što je smatrao da će ga nastup osloboditi treme i preterane
sramežljivosti, ali kako se tim pokušajima posvetio vrlo površno, rezultati
su izostali, pa je odustao i pre nego što se pošteno zagrejao.
Ovoga puta, međutim, nije mogao da uzmakne, jer se od nečega moralo
živeti, a ponos mu nije dopuštao da se roditeljima obrati za
pomoć. Zbog svega toga danas se svoje prve pozorišne uloge seća s
neskrivenim užasom.
– Imao sam jaku tremu i bio sam uveren kako svi u
publici čuju da mi kosti klepeću od straha – priznao je.
Ipak, stvari su prošle mnogo bolje nego što se
nadao i dobio je još nekoliko angažmana.
U Viskonsinu se zbližio
i s pozorišnom sekretaricom Meri Markart, kojom se 1964. i oženio.
Brak je bio impulsivan i pomalo nepromišljen, ali Ford nije zbog
toga zažalio. Naprotiv, mnogo godina kasnije, kad je postao zvezda,
priznao je da prvoj supruzi duguje najviše u životu.
– Ona je izdržala što bi malo ko mogao: trpela me dok
sam bio nesiguran, ponekad očajan i naporan, kad smo živeli s
vrlo malo novca i jedva podmirivali račune, a ništa na svetu nije upućivalo na
to da ću jednoga dana uspeti kao glumac – tvrdi.
Meri ga je, priznaje, nagovorila da se odvaži i na
neizvestan korak – selidbu u Los Anđeles. Ford ne krije da
se u prvom trenutku skamenio od straha, ali i sam je bio svestan da
njegove glumačke ambicije u Viskonsinu imaju slabe šanse, pa je
spakovao sve što su imali u mali polovni kombi i u oktobru 1965. otputovao
u Kaliforniju.
– Sva sreća da nisam imao pojma u šta se upuštam. Nisam
imao nikakvu predstavu kuda treba da idem, kako da tražim posao,
kome da se obratim, koji studiji uopšte postoje u gradu! Ukratko, bio sam tele
koje nije imalo pojma kako dalje.
Susreo je desetine mladih ljudi koji su, kao i on,
došli u Holivud željni uspeha i tek tada shvatio da je samo
"kap vode u okeanu", a da put do slave nije ni izdaleka
jednostavan kao što mu se u početku činilo. Poslušavši savete onih koji su
u odbijanju filmskih pragova imali više iskustva, za početak se prijavio u
program "Novi talenti", preko kojeg je filmska kompanija "Columbia
Pictures" regrutovala mlade glumce. Honorar je bio skroman –
samo 150 dolara nedeljno – ali Forda je mnogo više frustriralo što
je za taj novac svakoga dana dolazio u studio, sedeo i – čekao.
Od tako malog iznosa nije se, naravno, moglo živeti, tim
pre što je mladi par 1967. dobio sina Bendžamina, koji je
danas poznati kuvar, a 1969. i Vilarda, koji se posvetio nauci i
sada je ugledni istoričar, pa je porodici trebalo nabaviti više
novca. Kako bi osigurao dovoljno barem za stanovanje i osnovne troškove,
Harison ford je nakon celodnevnih iščekivanja u filmskom studiju uveče
radio u piceriji u susedstvu, ali ni to nije bilo dovoljno za četvoročlanu
porodicu pa je počeo da se pita ima li sve to smisla.
PRINTSCREEN |
POZNANSTVO SA DŽORDŽ
LUKASOM
– U jednom trenutku sam izgubio živce, raskinuo ugovor
s "Columbijom" i prešao u "Universal", nadajući se da će
tamo biti bolje.
Međutim, malo se toga promenilo: Ford je i dalje morao
da čeka da ga pozovu, samo što ovoga puta nije sedeo besposlen. Nabavio
je literaturu, nešto alata i materijala, osposobio prostor
u garaži i počeo da obrađuje drvo i da izrađuje najpre skromne i nezahtevne
komade, a potom i mnogo složeniji nameštaj. Oduvek spretan
s rukama, brzo se usavršavao i postao odličan stolar, a sudbina
je htela da mu se to i isplati: kad je od poznanika čuo da brazilski
muzičar Serhio Mendes želi od tri garaže da napravi tonski
studio, odmah se povezao s njim i dobio posao.
Mendes je bio oduševljen, a Ford je ubrzo imao
toliko narudžbina da je jedva mogao da predahne. Najznačajnija mušterija, pokazaće se,
bio mu je reditelj i producent Džordž Lukas, kome je napravio
nekoliko ugradnih ormara, ali mnogo značajnije je bilo to što je ostavio
dobar utisak na Lukasa, koji mu je 1973. ponudio ulogu u filmu
"Američki grafiti" i omogućio mu još nekoliko angažmana. Tračak
nade da će se dokopati slave tako se pojavio nakon manje uloge u
filmu Fransisa F. Kopole "Prisluškivanje", 1974, a još više kad ga je
1977. Lukas opet angažovao, ovog puta za film "Ratovi
zvezda".
Kad je prihvatio ulogu Hana Sola, Ford nije ni slutio
da će film postići ogroman uspeh, a on postati jedan od najtraženijih
i najbolje plaćenih glumaca u Holivudu. Za "Ratove zvezda" dobio je,
za njega u tom trenutku, astronomskih 10.000 dolara. Ali, već za
sledeći nastavak potpisao je ugovor na 500.000 dolara, a san o filmskoj
slavi nakon trinaest godina iščekivanja postao je java.
Prema grubim
procenama, filmovi u kojima je glumio zaradili su više od šest
milijardi dolara, pa ne čudi što su mu producenti vrlo brzo
počeli odobravati astronomske honorare.
Ipak, svaka priča o uspehu ima i naličje, a
ta sudbina nije zaobišla ni Harisona Forda.
Veliki uspeh i dugotrajna odsustvovanja iz porodice zbog
obaveza na filmu, uzdrmali su dotada skladan brak i on se 1979.
raspao. Mada razlaz nije bio bezbolan, Ford se poneo korektno – iako to
nije morao da učini, bivšoj supruzi je prepustio vilu u kojoj su
dotad živeli, a sebi je kupio manju kuću u blizini, kako bi što više
bio s decom.
PRINTSCREEN |
DRUGI BRAK
Ali, nije dugo samovao. Na jednom snimanju upoznao
je scenaristkinju Melisu Metison, s kojom je postao nerazdvojan.
Par se ubrzo nastanio u Fordovoj novoj vili, koju je kupio 1982, pošto
se na njegov račun počeo slivati novac za filmove "Imperija
uzvraća udarac" i "Povratak Džedaja". Ali, Ford nakon neuspešnog
braka nije žurio da uđe u drugi, pa su se on i Melisa venčali tek
1984, četiri godine nakon što su se upoznali. U braku su 1987. dobili sina
Malkolma, a tri godine kasnije i kćerku Džordžiju.
Melisa je svesrdno potpomagala suprugovu karijeru,
jer je zaista bila u savršenoj poziciji za to: radila je kao scenaristkinja u
timu s jednim od najjačih filmadžija današnjice, Stivenom
Spilbergom. On je, s druge strane, početkom osamdesetih godina tražio
glavnog glumca za lik neustrašivog i šarmantnog pustolova Indijanu Džonsa, za
film "Otimači izgubljenog kovčega", a Melisa je Spilbergu predložila
da je poveri njenom suprugu. Slavni redatelj ju je poslušao
i – nije zažalio. Ford je odigrao ulogu Indijane Džonsa u
još tri filma i postigao neverovatan uspeh i popularnost, ali
i ogromnu finansijsku dobit.
Naime, uz milionske honorare, ugovorio je i procenat
od zarade filma, što se pokazalo kao nepresušan izvor prihoda.
VELIKI USPESI I
HONORARI
Ponude su pljuštale sa svih strana, a ford je
nepogrešivim instinktom izabrao nekoliko sjajnih i vrlo unosnih uloga: 1982.
Rika Dekarda u filmu Ridlija Skota "Istrebljivač" (Blade Runner),
1985. ulogu detektiva Džona Buka u sjajnom trileru Pitera Vira
"Svedok", potom odlično primljenu ulogu penzionisanog analitičara CIA
Džeka Rajana u napetom filmu Filipa Nojsija "Patriotske igre"
i, mnogi tvrde njegovu najbolju ulogu, u filmu "Begunac", 1993,
u kojem je glumio nevino optuženog lekara Ričarda Kimbla.
Veliki uspesi i honorari koji su sa svakim filmom bili
sve veći, imali su i drugo lice: postao je toliko popularan da nigde nije
imao mira.
– Osećao sam se neverovatno neprijatno, gotovo
progonjeno. Kud god bih pogledao, video sam svoje fotografije, džambo
plakate, reklame! Na neki način postao sam rob vlastite popularnosti, i to
me beskrajno frustriralo.
Kako bi makar povremeno normalno živeo, 1985. je
kupio veliko imanje u dolini Džekson Hol u Vajomingu, gde bi se
povlačio kad god je mogao. Tamo je, daleko od glamuroznih
holivudskih okupljanja, mogao na miru da radi u svojoj stolarskoj
radionici, da uveče opušteno sedi na terasi, a preko dana jaše.
S vremenom je priuštio sebi i ono što je već dugo želeo – naučio je da
leti.
Krenuo je na kurseve, položio sve ispite i 1986. dobio dozvolu
za upravljanje helikopterom i manjim letelicama. Od tada je letenje za
njega "relaksacija, terapija, užitak, punjenje baterija, prilika za
savršenu meditaciju".
Iako je profesionalno ali i privatno prošao
mnogo turbulentnih razdoblja, život mu je u zrelom dobu priredio
još jedno iznenađenje. Naime, kad se činilo da je postigao sve što je
želeo i da mu život ne može biti bajkovitiji, Fordse ponovo našao na tankom
ledu.
Njegova supruga Melisa Metison izjavila je da
"ne želi više da bude u braku sa samom sobom jer njega nikad nema" i
2001. podnela tužbu za razvod.
Pokazalo se da joj je lako da se rastane od supruga,
ali mnogo teže od njegovih miliona, pa je postupak trajao pune tri
godine i proglašen je jednim od najskupljih holivudskih razvoda. Melisa je
vansudskom nagodbom dobila 90 miliona dolara i nepoznati procenat
zarade od svih Fordovih filmova koje će on ostvariti do punoletstva dece.
TREĆI BRAK
U bespoštednoj borbi za svaki cent, mediji su –
atipično – stali na njegovu stranu. Kad bi ga pitali da li se oseća
kao "oguljeni zec", Ford je mirno odgovarao "to je samo
novac", ali u tom je trenutku malo ko znao da je šezdesetogodišnji
glumac – ponovno zaljubljen.
Na dodeli Zlatnih globusa 2002. godine, Ford se upoznao
s tada 38-godišnjom glumicom Kalistom Flokhart i za njega je istog
trenutka sve ostalo postalo nevažno.
Holivudom su odmah počela sočna ogovaranja, jer
je Kalista samo tri godine starija od glumčevog prvog sina, ali par
se nije dao pokolebati. Iako su mnogi prognozirali da će se
brzo ohladiti i da neće moći da prati tempo i zahteve svoje mlade
partnerke, dogodilo se upravo suprotno.
Posle osam godina zajedničkog života, par se 18. juna
2010. venčao u Novom Meksiku. Kad je vest procurila u javnost,
glumca su zatrpali pitanjima kako se u dobu kad je već bio trostruki deda odlučio
na taj korak i kako će se odnositi prema Lijamu, osmogodišnjem usvojenom
sinu svoje supruge, a on je samo odmahivao rukom.
Na razgovor je pristajao samo ako su se pitanja ticala
njegovih profesionalnih ili filantropskih aktivnosti, kojih je od
2000. bilo sve više. Ford je učestvovao u akcijama za očuvanje prirode i
zaštitu okoline, pa je 2006. dobio i uglednu nagradu "Jules Verne Spirit
of Nature". Još više poklonika dobio je kad je zabranio lovcima da
zalaze na njegovo ogromno imanje i da na njemu love jelene, a
2006. je na Dan zahvalnosti u Los Anđelesu organizovao i platio
večeru za četiri hiljade beskućnika.
– Ponosan sam na
svoj rad, naravno. Vesele me i nagrade koje sam dobio kao glumac, godi mi
priznanje Američkog filmskog instituta i nagrada za životno delo –
izjavio je povodom svog 70. rođendana. – Ali, sve to pada u senku
kad letim nad svojim imanjem u Vajomingu i vidim krdo jelena kojima ne
preti opasnost od čoveka. Ljudi pogrešno misle da je novac izvor sreće.
Nije. Šteta je samo što većina nas do te spoznaje dođe prekasno.
Нема коментара:
Постави коментар