"Onaj iz koga ne zrači svetlost, nikada neće postati zvezda." Viljem Blejk

VILIJAM BLEJK

Vilijam Blejk, engleski pesnik, slikar i graver rođen je 1757. U slikarstvu i poeziji bio je vizionar, mistik i simbolist. Zahvaljujući graverskoj veštini, Blejk je svoje knjige ukrašavao sam, te je njihov tiraž bio prilično neznatan. Možda je delom i stoga Blejk ostao gotovo anoniman pesnik sve do Bodlera, tj. simbolizma, iako je živeo i stvarao u u doba predromantizma i romantizma. Blejk je, osim toga, i jedan od retkih književnika od antike do današnjih dana koji je konstruisao vlastiti mitološki sistem sa mnoštvom likova i arhetipskih predstava čija je simbolika izuzetno složena, ali nezaobilazna u tumačenju Blejkove poezije. Književni opus ovog engleskog pesnika osobenjaka obuhvata korpus "Proročkih knjiga" ("Venčanje neba i pakla", "Jurusalim", "Tri zoa"...), "Pesme iskustva" i "Pesme nevinosti", kao i knjige aforizama. Poznatije pesme: "Vrt ljubavi", "Tigar", "Crkvicu videh svu od zlata", "Otrovno drvo"...

        Umetnik: pesnik, grafičar i slikar, a pre svega vizionar, mistik, mislilac, spiritualista i moderni prorok. Sve ovo je otelotvoreno u ličnosti Vilijama Blejka.

      

  Književno i likovno delo Vilijema Blejka je u potpunosti vanredno, kako u odnosu na vreme i istorijske tokove u kojima je nastalo, tako i posmatrano iz današnje perspektive. Živeo je i stvarao na prelazu u novu epohu evropske istorije, u doba revolucija u Americi i Francuskoj, u doba kada je na umetničkoj sceni neoklasicizam zamenjivao romantizam. Ipak on nikada nigde nije u potpunosti pripadao, niti se njegovo stvaralaštvo moglo jasno definisati. Naprotiv, ostao je nezavisan, kreirajući i opisujući svoj sopstveni Univerzum ili bolje rečeno svet u kome svi žive, ali ga ne doživljavaju u svoj svojoj punoći, potpunosti i beskonačnosti.

        Vilijam Blejk je rođen 1757. u Londonu, kao treće od petoro dece jednog engleskog trgovca. Kao dete je upoznao siromaštvo, koje će ga pratiti skoro celog života.

Njegove umetničke sklonosti dolaze do izražaja još u najranijem detinjstvu, a istovremeno, ako ne i pre njih, prva vizionarska iskustva. Počeo je da piše poeziju sa 12 godina, a njegovo prvo objavljeno delo su Poetical Sketches - Pesničke skice (1783). Iako je najvećim delom bio samouk i nije stekao tradicionalno umetničko obrazovanje, već sa 14 godina odlazi u radionicu grafičara Džemsa Basira, gde provodi sedam godina.

        Pošto je usavršio svoje crtačko znanje i graverski zanat, jedno kratko vreme će provesti na engleskoj Kraljevskoj akademiji, ali će se ubrzo odmetnuti kao pobunjenik protiv njenih krutih doktrina i tadašnjeg upravnika Sir Džošua Rejnoldsa. Kakvo je viđenje i mišljenje o Akademiji i Rejnoldsu imao, najbolje pokazuju njegovi stihovi:

“You say their pictures well painted be,

And yet they are blockheads you all agree:

Thank God! I never was sent to school

To be floggĺd into following the style of a fool.

The errors of a wise man make your rule,

Rather than perfections of a fool.”

“Can there be anything more mean,

More malice in disguise,

Than praise a man for doing what

That man does most despise?

Reynolds lectures exactly so

When he praises Michel Angelo.”

       Uprkos tome, na Akademiji će steći dvojicu značajnih prijatelja, umetnika, za koje se može reći da su izvršili izvestan uticaj na njegovo likovno stvaralaštvo.

Reč je o Henri Fusli i Džon Fleksmanu.

        Veoma često se Blejkovo i Fuslijevo stvaralaštvo posmatraju pod istim svetlom, pa se čak smatra da se Blejkov stil oformio apsolutno pod Fusijevim uticajem. To se ne može smatrati tačnim. Njih dvojica su se međusobno izuzetno poštovali, ali su nijhovi ideali i okolnosti u kojima su stvarali bili potpuno različiti. Fusli je bio umetnički i politički radikal i buntovnik, koji se ipak na kraju pomirio sa zvaničnicima, pa čak prihvatio naimenovanje za profesora slikarstva na Akademiji.

Nasuprot njemu Blejk ostaje veran svojoj unutrašnjoj vodilji i imaginaciji. Ostaje večni pobunjenik, sa željom da stvori umetnost koja prenosi poruku. Tako će do kraja živeti u siromaštvu i izolaciji, sa jedinim ciljem - da sačuva autentičnost sopstvenih vizija.

“The only man that eĺer I knew

Who did not make me almost spew

Was Fuseli: he was both Turk and Jew-

And so, dear Christian friends, how do you do?”

        Druga za Blejka značajna osoba sa Akademije, bio je Džon Fleksman, koji mu je pomogao da otvori sopstvenu grafičku radionicu - štampariju 1784. godine, koja će se, nažalost, vrlo brzo propasti. Uprkos tome Blejk će najveći deo svoje karijere i života raditi kao grafičar i ilustrator.

        U ovom najranijem periodu, Blejk još uvek želi da se bavi “istorijskim slikarstvom”. Kada je i pokušao da stvara po ukusu svojih savremenika, njegove religiozne i istorijske kompozicije nakon izlaganja nisu bile prihvaćene. Ova dela karakteriše izražena linearnost, tipična za Blejkov likovni izraz, što je bilo i suviše ekscentrično u doba kada je klasična forma bila normativ. Ubrzo shvata da nije, niti će ikada biti spreman na kompromise, stoga se okreće isključivo svojoj imaginaciji i duhovnom svetu, koje nikada neće napustiti. Tada počinje da stvara svoja najveća dela kako poezije tako i likovne umetnosti.

        Osim Poetical Sketches, Blejk je sva svoja dela samostalno ukrašavao i štampao. Otkrio je sopstveni grafički postupak, kojim je kombinovao tekst sa slikama. Na taj način je dobijao samo mali broj primeraka, koji su zatim ručno bojeni, najčešće vodenim bojama. Svaka štamparska ispravka bila je skoro nemoguća. Njegova supruga, Katarina Bućer, pored toga što mu je bila velika životna podrška i inspiracija, pomagala mu je u štamparskom radu. Ostala je uz njega do kraja života, i bila je njegova jedina prava ljubav.

        Krajem osamdesetih godina XIX veka Blejkova umetnost će doživeti izuzetnu transformaciju.

         Songs of Innocence - Pesme nevinosti (1789) su njegovo najpoznatije rano delo. Ove kratke lirske pesme, samo su naizgled jednostavne. One slave i veličaju božansko prisustvo u svemu što postoji. Za Blejka, nevinost je označavala neophodni preduslov, za dosezanje onih realnosti, koje su izvan dometa ljudskog poimanja. To je iskonsko stanje apsolutne čistote.

Već ovde je u potpunosti razvio komplikovan “dijalog” između teksta i ilustracija, koji su se neprekidno prožimali na stranama njegovih knjiga.

         Songs of Experience - Pesme iskustva (1794) nastaju kao njihova suprotnost i pandan, čineći sa njima celinu. Ovde pokušava da otkrije zašto u božanskom svetu mora da bude predstavljeno toliko zla. Odgovor je veoma složen i dalje će ga razvijati u svojim kasnijim proročkim spevovima. Svaka pesma nevinosti ima svoj pandan u pesmama iskustva. Blejkov poetski jezik je prodoran i jasan, kao i njegov likovni jezik, u kome dominira ekspresivna linija, koja već ovde doseže svoje najviše domete. Ilustracije su veselih boja i najvećim delom ispunjene živahnim i razigranim formama. Uprkos lepoti, ova dela su se veoma slabo prodavala. Još manje uspeha je imao sa svojim složenim i komplikovanim mitološkim radovima.

 “Book of Thel” - Knjiga o Teli (1789) je još jedno njegovo rano delo. Njime takođe dominira slično lirsko, nežno raspoloženje.

K. Klark smatra da ilustracije koje krase ovu poemu mogu se smatrati najveličanstvenijim, ali ne i najsnažnijim, koje je Blejk ikada stvorio. One kao i stihovi predstavljaju himnu ženskog principa stvaranja, i otkrivaju nežnu i radosnu prirodu.

Tada je Blejk bio u svojim tridesetim godinama, kada je verovatno bio najsrećniji i najdopadljiviji. Ovakva nota njegovog unutrašnjeg stanja preneće se čak i na njegovo prozno delo “The Marriage of Heaven and Hell” - Venčanje neba i pakla (1790), čije ilustracije izgledaju kao bukteći izlivi energije, baš kao i Blejkov jezik, u kome se oseća da uživa, dok drsko i smelo izokreće drevne vrednosti.

        Veoma raznovrsne ideje i različiti ljudi su uticali na Blejka. Među njima je već pomenuta supruga Katarina, ali za ovo delo posebno značajan, kao i uopšte u uobličavanju celokupne Blejkove ideologije i opusa, bio je Emanuel Svedenborg. Za Blejka je on bio “najveći od svih ljudi”, ali je ipak odoleo svemoćnom uticaj njegovog učenja i ostao dosledan samom sebi.

        U početku se dosta identifikovao sa Svedenborgom, što se lako može pratiti u uvodu “Venčanja Neba i Pakla”

        “As a new heaven is begun, and it is now thirty-three years since its advent, the Eternal Hell revives. And Lo! Swedenborg is the Angel sitting at the tomb: his writings are the linen clothes folded up.”

Da bi kasnije njegove ideje i shvatanja zamenio sopstvenim. Kao što je jednom prilikom zapisao:

        “I must Create a System or be enslav'd by another man's

         I will not Reason and Compare: my bussiness is to Create”.

        Čini se da je Svedenborgovo učenje poslužilo samo kao odskočna daska njegovoj narastajućoj buktećoj viziji. Blejk pored Svedenborgovog intelektualnog spasenja uvodi i ideju spasenje pomoću umetnosti. Po njemu je i sam Hrist bio umetnik, jer je govorio u parabolama. Što više proučava “svedenborgijanizam”, uočava i njegove propuste i ograničenja.

         “Thus Swedenborg boasts that he writes is new; thoĺ it is only the Contents or Index of already publishĺd books. Now hear a plain fact: Swedenborg has not written one new truth. Now hear another: he has written all the old falsehoods. Thus Swedenborgĺs writings are recapitulation of all superficial opinions, and analysis of the more sublime-but no further.”

        Blejk je i sam dosta razmišljao o religiji, njenoj ulozi u društvu i u životu pojedinca. To se najviše ogleda u prvim delima koja je sam štampao 1788. godine "There is no Natural Religion" - Nema prirodne religije i "All Religions are One” - Sve religije su jedno.

        Spevom The French Revolution - Francuska Revolucija (1791) nudi jedinstven uvid u doba u kome je živeo. Pozdravlja revoluciju, i osuđuje svako socijalno i političko ugnjetavanje. Svoj stav o uzaludnosti politike izrazio je u više pasusa svojih stihova i proze:

„Kad bi ljudi bili mudri ni proizvoljni vladari im ne bi mogli nauditi. Ako nisu mudri najslobodnija vlada je prisiljena da bude tiranija.”

         Visions of Daughters of Albion - Vizije kćeri Albiona (1793), America: A Prophecy - Amerika: Proročanstvo (1793), Europe: A Prophecy - Evropa: Proročanstvo (1794) i kasni Jerusalem (1820) su takođe proročki spevovi.

Nekolicina savremenika, koja je i pokušla da ih čita, smatrala ih je dokazom njegovog poremećenog uma.

        Često je razmatrano pitanje o Blejkovom navodnom ludilu, bilo na račun njegovih fascinantnih vizija, nekonvencionalnog ponašanja i načina života ili njegovih proročkih sposobnosti, čiju vrednost i značaj njegovi savremenici nisu bili sposobni da uvide. Ipak je očigledno da Blejkovim univerzumom vlada jedan svemoćan razum. Taj razum nije mehanički, već razum mistika, koji je nepoznat i neshvatljiv čoveku svakodnevnice.

        Bio je istinski mistik. Nije ga zavaravao privid ovog sveta. Percepcija mu je funkcionisala po principu dualizma. Svako ljudsko biće je posmatrao sa dva aspekta, znajući da je onaj ljudski manje važan, a ističući značaj večnog aspekta, kojim se svako biće povezuje sa svojim stvaraocem.

        Sa čudima i vizijama se suočio još kao dete, ali su se ona nastavila tokom čitavog njegovog života. Video je drvo puno anđela, proroka Jezekilja na livadi, a jednom se prestravio ugledavši Boga, koji proviruje kroz njegov prozor. Veze sa natprirodnim, i drugim sferama Univerzuma postale su mu potpuno prirodne. Komunikacija i povezanost sa nevidljivim i nepojmljivim bićima i svetovima nastavile su se do kraja njegovog života.

Razni nepoznati duhovi su mu diktirali proročke odlomke, koje je ponekad pisao i protiv svoje volje. Sve što je proživljavao i sa čime se susretao pokušavao je da saopšti jednostavno. Nažalost njegovo delo je, upravo nasuprot njegovoj želji, u velikoj meri nedokučivo, pa i danas, uprkos boljem poznavanju Blejkove lične filozofije, pojedini delovi Miltona i Jerusalema ostaju neobjašnjivi.

        Blejk je stvorio sopstvenu mitologiju. Zadivljuje zamisao o dva sveta sadržana jedan u drugom, kao i o dvadeset sedam slojeva tame. Simbolika je opšte prisutna u njegovom stvaralaštvu. Kako sam kaže: “Vizija ili imaginacija je predstava onoga što postoji večno, stvarno i nepromenjeno. Bajku ili alegoriju stvaraju kćeri sećanja. Imaginaciju okružuju kćeri nadahnuća...”

Kreirao je likove (modele ličnosti) kao što su Urizen, Los i Albion, koji su međusobno povezani, a čija priroda i odnosi odražavaju njegova verovanja, nade i strahove. Pretpostavlja se da njihova imena mogu da otkriju značenja npr. Los je obrnuto od Sol (sunce, ili sam, ili izgubljen), Urizen (your reason), i sl. Ipak, oni ostaju prilično nejasni i mračni, i otežavaju razumevanje Blejkove umetnosti. Izvori ideja za nastanak ovih likova, ostaju u domenu tajanstvenog i skrivenog. Blejk je svakako bio upoznat s drevnim kulturama i umetnošću, kao i hermetičkim znanjima i književnošću. Potpuno je jasan uticaj koji je na njegovo stvaralaštvo ostavila srednjovekovna kultura i umetnost, kojom je bio potpuno opčinjen. U ranoj mladosti proučavao je gotiku, skicirajući njenu arhitekturu u Vestminsterskoj opatiji, a sami umetnički proces koji je koristio (iluminacija - ukrašavanje knjiga) vodi poreklo iz srednjovekovnih iluminatorskih skriptorija, koji se i čine bliži njegovoj prirodi, nego doba i društvo u kome je živeo i stvarao.

        Sa devedestim godinama XVIII veka dolazi do promena u duhu Blejkove umetnosti, što se oseća u već pomenutim proročkim spevovima kao i u spevu “Urizen” .

“The book of Urizen” (1794) je najočitiji rezultat Blejkovog stanja i njegovog novog stila. U liku Urizena je otelotvorio sve ono što je prezirao: ograničenja, definicije, mere i materijalizam. “Ako bi se u jedan izraz moglo sumirati sve ono što je mrzeo bio bi to dijalektički materijalizam.”

Umesto varljive jasnoće dotadašnjeg Blejkovog izraza, sada njegovim delom dominira tama i konfuzija proročkih knjiga. Promene su drastičnije u njegovom poetskom rečniku nego u grafičkom delu. U svemu je opšte prisutna mučnina, kao da iz svega odjekuju jecaji i vrisci.

Kao rezultat svega toga i Blejkov likovni izraz je pretrpeo izvesne promene. Ilustracije više ne uokviruju tekst, već se nameću u samostalnim okvirima, ponekad zauzimajući i čitave stranice.

        U ovom periodu, u sličnom duhu, izveo je i izvanredno neobične serije velikih monotipija, koje prikazuju različite vidove ljudske degradacije.

         “Newton i Nebuchadnezzar - Njutn i Nabukodonosor su primeri ovih serija, i verovatno zamišljene kao par, ukazujući na strašne posledice Urizenove vladavine. U liku Njutna je otelotvorio razornu moć mehaničkog razuma koji sve premerava, dok je u Nabukodonosoru prikazao najniži nivo, prikazujući materijalnog čoveka vraćenog na nivo zveri. Za Blejka je ova figura najači primer degradacije.

         Hecate  - Hekata (oko 1795) predstavlja veoma kompleksno delo, u kome su sumirani motivi grčke mitologije, nekoliko Šekspirovih komada i njegove poezije. Prikazane su tri figure koje aludiraju na trojstvo koje oličava ova grčka boginja, kombinujući aspekte Meseca, Zemlje i podzemnog sveta sa moćima Neba i Mora. Njen lik se dovodi u vezu sa veštičijim kultom, magijom i nadprirodnim, što Blejk upravo ovde i naglašava. Prikazano je njeno mračno carstvo, sa tajanstvenim i pretećim bićima. Okružena je sovom, slepim mišem i zmijom, koji su neophodni sastojci njenih moćnih magijskih napitaka. Čak i magarac može se posmatra kao aluzija njene mračne i kobne prirode. Ona je apsolutni dokaz Blejkovog poznavanja raznolikih bogatih okultnih znanja pored hrišćanske istorije i verovanja.

         Pity - Milosrđe (oko 1795) se često dovodi u vezu sa Hekatom, kao njen pandan. Milton Klonski ovu povezanost objašnjava time da su ova dva motiva zamišljena da predstave dualizam onoga što je Blejk smatrao dominirajućom Ženskom Voljom, koja pokušava da uhvati muškarca u svoju zamku-mrežu religije satkanu od seksualne represije, čednosti i ljubomore.17 Blejk ovom složenom dvostrukom metaforom ujedinjuje dve šekspirovske verzije Milosrđa, iz Magbeta.

         The Ancient of Days - Starac dana (1827) je kasno delo, koje se ipak može uvrstiti u ovu grupu. Ova figura predstavlja moćnog stvaraoca, koji ustvari predstavlja lik Urizena. Očigledno su mu poznati srednjovekovni primeri predstava Boga kao velikog arhitekte - stvaraoca. Blejk ovde kombinuje srednjovekovni simbol sa snažnim manirističkim formama (Mikelanđela i Tibaldija). Ovo je sada Urizen kao trijumfator koji stoji nasuprot onog koji se davi u vodama materijalizma. Blejk se okrenuo religiji koju otkriva Biblija, ali bez njenih strogo utvrđenih mehanizama koji bi sputavali ljudsku energiju. Smatra da je čovekov život uzvišen, i da se mora stalno razvijati i uzdizati.

        Najveći deo svoje karijere radio za nekolicinu privatnih patrona. Među njima je njegov kolega sa Akademije, Džon Fleksman, zatim pesnik Vilijam Hajlej, za koga je radio tri godine u Felhamu. Ovaj trogodišnji boravak van Londona, je bio i period kada su ga vizije “privremeno napustile”. Više nisu dolazile neočekivano, pa je inspiraciju morao da crpi iz svojih sećanja. No ubrzo će se oporaviti i nastaviti da stvara još neka od svojih remek-dela. Bolje se slagao sa skromnijim patronima, kakav je bio Tomas Bats, koji mu je poručio da izradi veliki broj predstava iz Miltonove poezije i Biblije. Njega su ipak, kao i većinu patrona, više zanimala dobro poznata dela, nego Blejkove mitologije, što je umetnik mirno prihvatio, jer je imao sposobnost da svako delo vidi u svom svetlu i da mu podari svoj lični pečat.

Spevovi Jerusalem, veličanstven ep o ratu, miru i slobodi, i Milton (o umrlom pesniku koji mu se javlja u vidu komete, ulazeći u njega kroz stopalo, da bi mu se kao druga vizija ukazala dvanaestogodišnja devojčica koju je pomešao s jednom od svojih muza. Ona je u stvari tražila Džon Miltona), nastaju kao produkt ponovnih autentičnih vizija.

Serija grafika za The Book of Job - Knjiga o Jovu bila je porudžbina mladog umetnika Džon Lajnela. Doživela je veliki uspeh, pa čak i zaradu, što nije bilo uobičajeno, jer je Blejk najveći deo svog života proveo u siromaštvu.

Ovim delom, kao i ilustracijom Jerusalema, daje likovni izraz potrebi za novom religijom ili za novim tumačenjem hrišćanstva, ukazavši na veru kao viziju, a ne puko pokoravanje moralističkim i crkvenim pravilima.

Ilustracije Danteove Divine Comedy - Božanske komedije su poslednje Blejkovo veliko delo, takođe izvedeno kao porudžbina za Lajnela. Dante je bio veoma cenjen tokom ranog XIX veka, jer je njegova imaginativna moć izuzetno odgovarala zahtevima romantičara. Blejk je bio savršen kandidat za ukrašavanje ovakvog dela. Imao je izuzetnu pronicljivu moć, kao i izrazito lični stil. Kritički je pristupio tumačenju Dantea, jer je njegovu religioznost smatrao suviše rigoroznom i tradicionalnom. Izuzetan je njegov prikaz pakla u kome su Paolo i Frančeska:

         The whirlwind of lovers - Vrtlog ljubavnika jer on njihovu preljubu posmatra kao izraz slobodne ljubavi, i prikazuje ih u vidu dinamične spirale koja se uzdiže. Smatrao je da život nalazi savršen izraz u ljubavi, stoga ona mora bit apsolutno slobodna.

        Ovi primeri su sasvim dovoljni za sticanje potpuno jasnog utiska o Blejkovom likovnom jeziku, koji je podjednako snažan i prodoran kao i njegove reči. Osnovno izražajno sredstvo kojim se služi je moćna linija, koja svemu daje karakter. Sve što prikazuje je određeno snažnim i oštrim obrisima, gotovo bez senki. Jer mistik ne voli zasenčenost, on sve vidi u svom izvornom, pročišćenom stanju. Senke i viđenje mistika su nespojivi. Njegova dela ne nastaju po prirodi. Njemu priroda nije bila merilo. Ona je samo jedna verzija onoga što nas okružuje u ovom beskrajnom Univerzumu. Zato Blejk ne koristi svoje oči kada stvara, već svoju inspiraciju, um i vizionarska iskustva.

Sva njegova dela su prepuna uskovitlane, nesputane energije, kao da su usred besneće oluje. Često prikazuju užas, očajanje ili neobuzdanu radost, ali gotovo nikada mirne i spokojne scene. Njegove figure su zaista idealni likovi, predstavljeni kao snažne i muskulaturne, što još jače ističe napetu atmosferu.

        Njegova dela podsećaju na Sala dei Giganti Giulia Romana, koja ostavlja utisak arhitekturalne košnice sa snažnim telima divova i otvorenog neba s koga se svi istovremeno obrušavaju na nespremnog posmatrača. Tako se i ona svim svojim adutima obrušavaju na onoga ko se sretne sa njima. Ovo poređenje sa grandioznom manirističkom zidnom dekoracijom jedne prostorije, najbolje može istaći monumentalnost njegovih predstava, koje su pre svega krasile knjige, što znači da su veoma malih dimenzija.

        Upravo izbor likovnog izražavanja - ukrašavanje knjiga, kako sopstvenih tako i dela drugih književnika, Blejka ponovo dovode u vezu sa srednjovekovnom tradicijom rukopisne iluminacije. Na to ukazuje i besprekorna upotreba linearnih efekata, koji često reflektuju uticaje izuvijane gotičke forme, kojoj se Blejk posebno divio jer je izuzetno doprinosila utisku spiritualnosti, kome je težio.

        Do kraja je ostao potpuno dosledan sebi i svojim, za ostatak sveta, radikalnim shvatanjima. Pod stare dane susreće se sa grupom mladih umetnika, koja slavi i ceni njegovu umetnost. Među prvima koji će biti pod njegovim snažnim i direktnim uticajem bio je Samjuel Palmer, za kojim će uslediti Pre-Rafaeliti, koji su uvideli veličinu njegovog stvaralaštva.

 Umetničko delo Vilijama Blejka je ostalo neshvaćeno i neprihvaćeno u doba kada je živeo, stvarao i hodao ovim svetom koji svi poznajemo. Čak i danas, kada mu je posvećena zaslužena pažnja nije u potpunosti dokučivo. Verovatno će takvo zauvek i ostati, upravo zato što je pokušavao da prikaže neke druge, više sfere. Tajne koje je spoznao moćima svog genija i vizionarskog duha, nikada neće biti potpuno dostupne običnom čoveku, bilo da je reč o laiku ili naučniku.

        Jednom prilikom je napisao:

“Bilo bi mi žao da imam ovozemaljsku slavu, jer sva materijalna slava koju čovek stekne utoliko više umanjuje njegovu duhovnu slavu. Ja ne želim ništa. Veoma sam srećan!”

VILIJAM BLEJK

"Ko ništa ne zna, ništa ne voli.
Ko ne ume, ništa ne razume.
Ko ništa ne razume, bezvredan je.
Onaj koji poima, taj i voli.
Više se voli ono o čemu se više i zna."

"Onaj iz koga ne zrači svetlost, nikada neće postati zvezda."
Viljem Blejk

"U svojim Nedrima nosiš svoje Nebo i Zemlju, i sve što posmatraš mada izgleda Van, to je Unutar, u tvojoj Imaginaciji."
Viljem Blejk

"Ako se vrata opažanja pročiste, sve će se čoveku ukazati kao što jeste: beskonačno."
Viljem Blejk

"Videti svet u zrncu peska
I nebo u divljem cvetu
Držati beskonačnost na dlanu
A večnost u jednom času"
Viljem Blejk

LONDON

I wander through each chartered street,
   Near where the chartered Thames does flow,
A mark in every face I meet,
   Marks of weakness, marks of woe.

In every cry of every man,
   In every infant's cry of fear,
In every voice, in every ban,
   The mind-forged manacles I hear:

How the chimney-sweeper's cry
   Every blackening church appals,
And the hapless soldier's sigh
   Runs in blood down palace-walls.

But most, through midnight streets I hear
   How the youthful harlot's curse
Blasts the new-born infant's tear,
   And blights with plagues the marriage hearse.

Thank you for giving
This bright new morning
So steeped seemed the evening
In darkness and blood
There'll be no sadness
There'll be no sorrow
There'll be no road too narrow
There'll be a new day
And it's today
For us

The Tiger

By William Blake

1757-1827

---

TIGER, tiger, burning bright
In the forests of the night,
What immortal hand or eye
Could frame thy fearful symmetry?

In what distant deeps or skies
Burnt the fire of thine eyes?
On what wings dare he aspire?
What the hand dare seize the fire?

And what shoulder and what art
Could twist the sinews of thy heart?
And when thy heart began to beat,
What dread hand and what dread feet?

What the hammer? what the chain?
In what furnace was thy brain?
What the anvil? What dread grasp
Dare its deadly terrors clasp?

When the stars threw down their spears,
And water'd heaven with their tears,
Did He smile His work to see?
Did He who made the lamb make thee?

Tiger, tiger, burning bright
In the forests of the night,
What immortal hand or eye
Dare frame thy fearful symmetry?