DON'T: новембар 2014

среда, 12. новембар 2014.

Prvi model danas već legendarnog dvotočkaša konstruisan je u drvenoj baraci u Milvokiju, u američkoj državi Viskonsin, 1903. godine. Konstruktori su bili Vilijam Harli i njegovi prijatelji, braća Artur i Volter Dejvidson. Uspehu novog vozila svakako je doprinela činjenica da su ga koristili pripadnici američke policije, kao i to da je u oba svetska rata bio deo obavezne opreme američke vojske

Rađanju mita o Harliju su, međutim, mnogo više od toga doprinele neke od najpoznatijih ikona američke i svetske scene: pevač Elvis Prisli, glumica Džejn Mensfild i, posebno, kultni film “Goli u sedlu” Pitera Fonde. Pojam Harli Dejvidsona najtešnje je povezan i sa “Anđelima pakla”, koji su njegov mit raširili širom američkog kontinenta.

Međutim, u poslednje vreme, kompanija nastoji da promeni imidž svog proizvoda. Slika “Anđela pakla” polako biva zamenjena slikom poslovnih ljudi koji otkrivaju zadovoljstvo vožnje ovog motora i koji imaju mogućnosti da to zadovoljstvo sebi priušte.

Vek po lansiranju prvog motora, poznatog po svom “specifičnom zvuku” i upravljaču iskošenom na 45 stepeni, proizvodi se skoro 300.000 primeraka godišnje.

Čuvenom motoru u obliku slova “V” pretio je 70-ih godina 20. veka nestanak, pred naletom japanskih motora, da bi 80-ih godina proizvođač Harlija uspeo da ubedi administraciju tadašnjeg američkog predsednika Ronalda Regana da uvede dodatne carine za uvoz velikih “japanaca”.

Kao i uvek kada je u pitanju simbol, emocije su pregrejane. Ljubitelji motora izbor dvotočkaša smatraju jednom od oznaka stila života, tako da oni koji nemaju afiniteta (a najčešće ni dovoljno novca) za Harli, smatraju da se radi samo o dobroj propagandi koja je od lošeg proizvoda napravila ikonu. Harliju se zamera da je spor, nezgodan za rukovanje, sklon kvarovima, opremljen “antikvitetnom” pogonskom tehnikom i neopravdano skluplji od svojih evropskih i japanskih konkurenata. Uprkos tome, prodaja ovih “arhaičnih i bučnih dvotočkaša” ne samo da ne stagnira, već neprestano raste, a kompanija se jako trudi da osvoji one “manje divlje” slojeve čiji je stil života sve samo ne - nekonvencionalan.

Kompanija “Harli Dejvidson” vodi računa o proizvodnji motora, pojačava ih, modernizuje, smanjuje njihovu potrošnju, proizvodi propratnu opremu, ali se brine i o imidžu motociklista, lansirajući parfeme i jakne sa svojim imenom. Lokalni distributeri organizuju kolektivne vožnje i druženja uz roštilj.

Poslednjih godina proizvođač je izašao u susret klijenteli i proširio asortiman. “Softejla” je danas najprodavaniji motocikl u Sjedinjenim Američkim Državama, a na ceni zbog toga što lako savladava krivine na putevima širom Amerike.

ŠTAMPA SVE PAMTI!

PRIJEMNI ISPIT ZA POLICAJCA!

Kandidati moraju znati čitati ili pisati - oboje nije potrebno.

Pomoćna sredstva nisu dozvoljena.

Rok za izradu testa - 8 sati.

Svaki koji prepiše dobija dodatnih pet bodova zbog izuzetne nicijative.

Puno sreće pri rešavanju testa!

Pitanja:

1. Ko je pobedio u II svetskom ratu, a ko je bio drugi?

2. Od čega je napravljen srebrni dolar?

3. Objasni Ajnštajnovu "teoriju relativnosti" ili napiši njegovo ime.

4. Velikim slovima napisati: pas, mačka, krompir.

5. Kada počinju vesti u 19:30?

6. Koliko je otprilike bilo božjih zapovesti?

7. Postojalo je 6 kraljeva sa imenom Džordž, zadnji se zvao Džordž VI. Kako se zvalo ostalih pet?

8. Napisati brojeve 1-10 unazad. Za svaki pogrešno napisani broj odbija se jedan bod.

9. Ko je izmislio Otto motor?

10. Koji instrument je svirao Mujo harmonikaš?

11. Razumeš li Njutnov zakon gravitacije? Odgovoriti sa DA ili NE!

12. Berlin je glavni grad koje države? (ne više od jednog odgovora)

13. Zaokruži ne odgovarajuću osobu u nizu:

a. Martin Luter King

b. Papa

c. Mahatma Gandi

d. Džek Trbosek

14. Vasco Da Gama poduzeo je tri morska putovanja. Na jednom od njih je umro. Na kojem po redu putovanju?

15. Kolumbovo jaje je:

a. Jaje jedne vrste ptice

b. Specijalno kuvano jaje za doručak

c. Deo tela slavnog moreplovca

KRAJ TESTA

OBAVEZNO ČITAJTE - DINO BUCATI!

Bucati jer je pisac unikatnog stila, lako se čita, a dotiče duboke teme - prodire u samu filozofiju života. Ah, jedini je problem sto se njegove knjige jako teško nalaze…

Najbolja priča u zbirci "Prodavnica tajni" je "Sedam spratova" - obavezno pročitati.

'Prodavnica tajni'
'Tatarska pustinja'
'Tajna stare šume'

Grbe u vrtu

Kad se spusti noć, ja volim da se prošetam po vrtu. Nemojte misliti da sam bogat. Vrt kao moj imate svi. Kasnije ćete shvatiti zašto.
U mraku, ali nije baš sasvim mračno, pošto ipak neko nejasno svetlo dopire kroz prozore kuće, u mraku ja hodam poljem, i razmišljajući podižem pogled prema nebu, ako je vedro i ako ima zvezda posmatram ih, postavljajući sebi mnoga pitanja. Međutim, u nekim noćima ne postavljam sebi pitanja, zvezde su gore iznad mene sasvim glupe i ne govore mi ništa.
Bio sam dečak kada sam u svojoj redovnoj noćnoj šetnji naišao na prepreku. Pošto nisam video, upalio sam šibicu. Na glatkoj površini livade bila je neka izbočina i to je bilo čudno. Možda je baštovan nešto radio, pomislio sam, pitaću ga sutra ujutru šta je to.
Sutradan sam pozvao baštovana, njegovo ime je bilo Đakomo. Rekao sam mu: “Šta si to uradio u vrtu, na polju ima nešto kao grba, sinoć sam se spotakao i jutros, čim je svanulo, video sam je. To je uska i izdužena grba, liči na nadgrobnu humku. Hoćeš li mi reći šta se to dešava?”
“Nije da liči, gospodine”, rekao je baštovan Đakomo, “to i jeste nadgrobna humka. Jer juče je, gospodine, umro jedan Vaš prijatelj”. To je bilo tačno. Moj dragi prijatelj Sandro Bartoli koji je imao 21 godinu, umro je u planini sa smrvljenom lobanjom.
“I ti hoćeš da kažeš”, rekao sam Đakomu, ”da je moj prijatelj sahranjen ovde.”
“Ne”, odgovorio je on, ”Vaš prijatelj gospodin Bartoli”, rekao je tako, jer je pripadao starim generacijama i, prema tome, još je imao poštovanja, “sahranjen je u podnožju planina, kao što znate. Ali, ovde u vrtu zemlja se podigla sama, jer je ovo Vaš vrt, gospodine, i sve što se dešava u Vašem životu, gospodine, odražavaće se baš ovde.”
“Hajde, hajde, molim te, to su apsurdna sujeverja”, rekao sam mu, “molim te da poravnaš tu grbu.”
Posle toga ništa nije učinjeno, i grba je ostala, a ja sam nastavio da uveče, pošto bi pala noć, šetam po vrtu, i s vremena na vreme dešavalo mi se da se o nju spotaknem, ali ne toliko često, pošto je vrt prilično velik, bila je to grba široka sedamdeset santimetara i duga metar i devedeset, a na njoj je rasla trava, i visina u odnosu na nivo livade mogla je biti dvadeset pet santimetara. Naravno, svaki put kada bih se spotakao o grbu, mislio sam na njega, na dragog izgubljenog prijatelja. Ali, moglo je biti i obrnuto. Hoću da kažem da sam udarao u tu grbu zato što sam u tom trenutku mislio na prijatelja. Ali sve to je prilično teško shvatiti.
Prošla bi, na primer, dva ili tri meseca, a da ja u mraku, za vreme noćne šetnje, ne bih naleteo na malu izbočinu. U tom slučaju uspomena na njega bi se vraćala, pa bih zastao u tišini noći I glasno pitao: “Spavaš li?”
Ali, on nije odgovarao.
On je zaista spavao, ali daleko, pod liticama, na nekom planinskom groblju, i s godinama niko ga se više nije sećao, niko mu nije nosio cveće.
Međutim, prošlo je mnogo godina kad jedne večeri, za vreme šetnje, baš na suprotnom kraju vrta, spotakoh se o drugu grbu.
Umalo da se opružim po zemlji. Bila je prošla ponoć, svi su već otišli na spavanje, ali ja sam se toliko iznervirao da sam počeo da vičem: “Đakomo, Đakomo!”, i hteo sam namerno da ga probudim. Zaista, jedan prozor se osvetlio, Đakomo se pojavio na njemu.
“Kakva je, do đavola, ova grba?”, vikao sam. “Jesi li nešto iskopavao?”
“Nisam, gospodine. Samo što je u međuvremenu otišao jedan Vaš dragi kolega sa posla”, rekao je on. ”Ime mu je Kornali.”
A onda, posle izvesnog vremena, naišao sam na treću grbu, i mada je bila noć, i ovog puta sam pozvao Đakoma koji je spavao. Veoma sam dobro znao kakvo značenje ima ta grba, ali loše vesti mi tog dana nisu stigle, pa sam želeo da saznam. On, Đakomo, strpljiv, pojavio se na prozoru. “Ko je?”, upitao sam. ”Je li neko umro?” ”Da, gospodine”, odgovorio je on. “Zvao se Đuzepe Patane.”
Prošlo je zatim nekoliko prilično mirnih godina, ali posle izvesnog vremena grbe u mom vrtu su počele da se umnožavaju. Bilo je malih, ali bilo je i džinovskih koje se nisu mogle preskočiti jednim skokom, nego je zaista trebalo popeti se na njih i zatim sići sa druge strane, kao da su brežuljci. Dve tako velike narasle su u kratkom vremenskom razmaku i nije trebalo da pitam Đakoma šta se desilo. Tamo ispod, u te dve humke, visoke kao bivoli, bili su zatvoreni dragi delovi mog života, okrutno otrgnuti.
I zato svaki put kada bih u mraku naleteo na ta dva grozna brežuljka, mnoga bolna sećanja pomešala bi se u meni, i ja bih ostao tamo kao preplašeno dete, dozivajući prijatelje po imenu. “Kornali”, zvao sam, “Patane, Rebici, Longanezi, Mauri”, zvao sam ljude koji su odrasli sa mnom, koji su godinama radili sa mnom. A zatim, još glasnije: “Negro! Vergani!” Bilo je to kao prozivka. Ali, niko se nije odazivao.
Malo pomalo moj vrt se, dakle, vrt koji je nekada bio gladak i prijatan za hodanje, pretvorio u bojno polje, trava je još tu, ali polje se penje i spušta u lavirintu brežuljaka, brda, izbočina, reljefa i svaka od tih izraslina odgovara jednom imenu, svako ime odgovara jednom prijatelju, svaki prijatelj odgovara jednom dalekom grobu i jednoj praznini u meni.
A ovoga leta pojavila se jedna tako visoka da je njen profil, kada sam došao blizu, izbrisao pogled na zvezde, bila je velika kao slon, kao kućica, bilo je prosto užasno popeti se, pravo planinarenje, apsoluto je trebalo izbegavati i zaobilaziti je.
Tog dana nisam dobio nikakvu ružnu vest, zato me je ta novost u vrtu veoma začudila. Ali i ovog puta sam odmah saznao; otišao je moj najdraži prijatelj iz mladosti, između njega i mene bilo je toliko istina, zajedno smo otkrili svet, život i najlepše stvari, zajedno smo istraživali poeziju, slike, muziku, planine i bilo je logično da je za sav taj beskrajni materijal, makar i rezimiran i sintetizovan u najkraćim terminima, bila potrebna prava pravcata planina.
U tom trenutku došlo mi je da se pobunim. “Ne, to je nemoguće”, rekao sam sebi prestravljen. I, još jednom, pozvao sam prijatelje po imenu Kornali, Patane, Rebici, Longanezi, zvao sam Mauri, Negro, Vergani, Segala, Orlandi, Kjareli, Brambila. U tom trenutku začulo se nešto kao dah noći što mi je odgovaralo “da”, zakleo bih se da mi je neki glas rekao “da”, a dolazio je iz nekih drugih svetova, ali možda je to samo bio glas neke noćne ptice, pošto se noćnim pticama dopada moj vrt.
Sada mi nemojte reći, molim vas, zašto pričaš o tim užasnim tugama, život je ionako kratak i težak sam po sebi, glupo je što nas namerno rastužuješ; na kraju krajeva, te tuge se nas ne tiču, tiču se samo tebe. Ne, odgovaram ja, na žalost, tiču se i vas. Bilo bi lepo, znam, da vas se ne tiču. Jer ova stvar sa grbama u polju događa se svima, i svako od nas, objasnio sam najzad sebi, vlasnik je jednog vrta u kojem se odvijaju te bolne pojave. To je stara priča koja se ponavlja otkako je sveta i za vas će se ponoviti. I nije to nikakva literarna šala, stvari zaista tako stoje.
Naravno, pitam se, takođe, da li će u nekom vrtu jednog dana da se pojavi jedna grba koja se odnosi na mene, možda neka grbica, drugog ili trećeg reda, možda samo nabor na polju, koji se danju kada sunce bije odozgo, neće ni videti. Ipak, jedna osoba na svetu, spotaćiće se.
Može se desiti da ću, zbog svog prokletog karaktera, ja umreti sam kao pas u dnu nekog starog i opustelog hodnika. Pa ipak, jedna osoba će se te večeri spotaći o grbicu izraslu u vrtu i spotaćiće se i sledeće noći i svaki put će pomisliti, oprostite mi što se nadam, sa tračkom žaljenja, pomisliće na izvesnog tipa koji se zvao Dino Bucati.
Dino Bucati, Prodavnica tajni, Beograd 1998.
(Naslov originala: Dino Buzzati, La boutique del misterio)

RATNA PESMA

Kralj podigne glavu sa velikoga radnog stola napravljenog od čelika i dijamanata.
“Koga to vraga pevaju moji vojnici”“ upita. Vani su, naime, po Kruninom trgu marširali nebrojeni bataljoni krećući prema granici i marširajući pevali. Lak im je bio život kad je neprijatelj već bio u begu, a onde, na dalekim poljanama, mogla se požnjeti samo slava kojom će se ovenčati kad se budu vraćali. Pa i kralj se povratno osećao čudesno zdravim i smouverenim. Samo što nisu podjarmili svet.
“To je njihova pesma, Veličanstvo”, odgovori prvi savetnik, takođe sav prekriven oklopima i gvožđem, jer je to iziskivala ratna stega. A kralj reče: “Ali zar nemaju ništa veselije” Pa Šeder je za moje jedinice napisao predivne himne. I ja sam ih čuo. I to su prave vojničke pesme.”
“Šta ćete, Veličanstvo”“ odvrati stari savetnik, još pognutiji pod bremenom oružja nego što bi inače. “Vojnici imaju svoje hirove, pomalo kao deca. Dajmo im najljepše himne na svetu, a njima će uvek biti milije njihove pesme.”
“Ali ovo nije ratna pesma”, reče kralj. “Kad je pevaju, čak bi se reklo da su tužni. A ne čini mi se da za to ima razloga, rekao bih.”
“Ni ja nikako ne bih rekao”, složi se savetnik uz osmeh pun laskavih aluzija. “Ali možda je to obična ljubavna pesma, verovatno ne nastoji da bude išta drugo.”
“A kako idu reči”“ zapne kralj.
“Zaista nisam upućen”, odgovori stari grof Gustav. “Naložiću da mi o njima podnesu izveštaj.”
Bataljoni stignu na ratište, strahovito pregaze neprijatelja pođubrivši njegovo tlo, svetom se razlegala slavodobitna buka, topot kopita po ravnicama zamirao je sve dalje od srebrnih kupola kraljevskoga dvorca. A iz njihovih je tabora pod neznanim sazvežđima i dalje odzvanjao isti pev: ne veseo, nego tužan, ne pobedonosan i ratnički, nego pun gorčine. Vojnici su se dobro hranili, nosili su mekanu odeću, čizme od armenske kože, topla krzna, a konji su iz bitke u bitku galopirali sve dalje, dok je pod teretom posrtao samo onaj ko je prenosio neprijateljske barjake. A generali su pitali: “Kojega đavla pevaju vojnici” Zar zbilja nemaju ništa veslije”“
“Takvi su, uzvišenosti”, odgovarali su u stavu pozor oni iz Glavnog štaba. “Sjajni momci, ali imaju svoje fiks ideje.”
“Nije im baš duhovita ta fiks ideja”, oneraspoloženo bi kazali generali. “Sto mu gromova, zvuči kao da plaču. A što bi još mogli poželeti” Čovek bi rekao da su nezadovoljni.”
Vojnici pobjedničkih pukova su, naprotiv, svi odreda bili zadovoljni. Šta su, naime, još mogli da požele” Osvajanja su se nizala jedno za drugim, plen je bio bogat, na pretek svežih žena da se nauživaju, bližio se slavodobitni povratak. Na mladim čelima što su blistala od snage i zdravlja već se moglo pročitati da će neprijatelj biti zbrisan s lica zemlje.
“A kako idu reči”“ pitao je general radoznalo.
“Ah, reči! Riječi su prilično glupe”, odgovarali su oni iz Glavnoga štaba, po davnjašnjoj navici uvek oprezni i suzdržani.
“Glupe ili ne, šta kažu”“
“Ne znam ih tačno, uzvišenosti”, rekao bi neko. “Znaš li ih ti, Diehelem”“
“Reči ove pesme” Zaista ne bih znao. Ali tu je kapetan Maren, on zacelo...”
“Nisu mi jača strana, gospodine pukovniče”, odgovorio bi Maren. “Ali mogli bismo priupitati vodnika Petersa, ako dopuštate...”
“No, hajde, koliko se tu uzaludno okoliša, kladio bih se...” ali general radije ne dovrši rečenicu.
Malo uzbuđen, krut kao metla, vodnik Peters stane odgovarati na pitanje:
“Prva strofa, presvetla preuzvišenosti, glasi ovako:
Svuda širom belog sveta/ se čuje bubnja glas/ i prođe mnogo leta/ put da se domu vrati/ put da se domu vrati/ naći ne zna niko od nas.
A zatim dolazi druga strofa koja kaže: “I gor i dol i gori...”
“Kako”“ izusti general.
“I gor i dol i gori”, upravo tako, presvetla preuzvišenosti.”
“A što znači “i gor i dol i gori”“
“Ne bih znao, presvetla preuzvišenosti, ali peva se upravo tako.”
“U redu, i što onda kaže”“
“I gor i dol i gori/ zvuk koraka se čuje/ i godine prohuje/ gde ostavih te, draga/ gde ostavih te, draga/ gle jedan sad krst tu je.
A onda ide treća strofa, koja se, međutim, ne peva gotovo nikad. A kaže...”
“Dosta je, dosta je ovako”, reče general, pa vodnik pozdravi po vojničku.
“Ne deluje mi baš veselo”, napomene general kad je otišao niži oficir. “Kako bilo da bilo, sve je samo ne prikladna za rat.”
“Nije prikladna, zaista”, potvrđivali su pukovnici iz Glavnih štabova s dužnim poštovanjem.
Svake večeri, kad bi završile borbe, dok se tlo još dimilo, odašiljali su se brzi glasnici, neka poteku i odnesu dobru vest.
Gradovi su se kitili barjacima, ljudi su se grlili po ulicama, zvona su na crkvama odzvanjala, pa ipak, ko bi noću prošao zabačenim četvrtima prestonice, začuo bi ljude, muškarce, devojke, žene, kako pevaju uvek onu istu pesmu što je iskrsla ko zna kada. Bila je zaista prilično tužna, kao da je sadržala silnu pomirenost sa sudbinom. Smeteno su je pevale i mlade plavuše, oslonjene na prozorske daske.
Takve se pobede nisu pamtile nikada u istoriji sveta, makar koliko se vekova unatrag čovek osvrnuo, nikad se nije čulo za tako uspešne vojske, za tako vrsne komandante, za tako brze prodore, nikada za toliko osvojenih zemalja. I poslednji će se pešak na kraju obogatiti i pogospoditi, toliko se blaga imalo deliti. Probile su se granice svih očekivanja. Po gradovima se već klicalo, s večeri se vino slevalo sve do kućnih pragova, prosjaci su plesali. A između dvaju pehara što bi se ispili među prijateljima lepo je pristajala pesmica za malu klapu. “I gor i dol i gori...” pevali su, uključivši treću strofu.
Pa kad bi novi bataljoni prelazili preko Kruninoga trga krećući u rat, tada bi kralj osluškujući malo pridigao glavu s pergamenata i nalogodavnih isprava, i nije znao sam sebi da objasni zašto mu pesma kvari raspoloženje.
Ali na poljima i po naseljima, pukovnije su iz godine u godinu napredovale sve dalje i nikako da se napokon zapute u obratnome smeru; pa su gubili oni koji su se kladili kako će domalo stići zadnja i najsretnija vest. Bitke, pobede, pobede, bitke. Sada su jedinice marširale po neverovatno dalekim zemljama teških imena koja se nisu mogla izgovoriti.
Sve dok (iz pobede u pobedu!) ne stigne dan kada je Krunin trg opusteo, prozori na kraljevskome dvorcu ostali zamandaljeni, a pred vratima se grada začula tutnjava čudnih stranih bojnih kola što se bliže. Iz nepobedive vojske na nemerljivo udaljenim ravnicama iznikle su šume kojih pre nije bilo, jednolične šume samih krstova što su se gubili na obzoru, i ništa drugo. Jer nije sudbina prebivala u mačevima, u ognju, u srdžbi raspomamljene konjice, nego u gore navedenoj pesmi koja se kralju i generalisimusima logično nije činila nimalo prikladnom za rat. Kroz one jadne zvuke godinama je ustrajno progovarala samo kob, pretkazujući ljudima ono što je već bilo odlučeno. Ali kraljevski dvori, vojskovođe, učeni ministri, ostajali su gluvi poput kamenja. Niko nije razumeo; samo su pevali nesvesni, stotinama pobeda ovenčani vojnici, dok su umorni marširali po večernjim putevima prema smrti.

Pseca zagonetka

Dino Bucati

Kada mene, psa, izvode u setnju, ispred one velike palate s kipovima, vitrazima, kulama i kupolama, na obliznjem trgu, cesto vidjam neku vrstu crnih kola, veoma lepih, s mnogo drangulija, kako stoje ispred kapije. Okolo je gomila sveta. Iznenada, kroz kapiju izlaze cetvorica ljudi noseci na ramenima jednu dugacku kutiju bez natpisa. I ta kutija je takodje vrlo lepa, bogato ukrasena. A svetina posmatra dok je ona cetvorica veoma oprezno natovaruju u prekrasna kola. Sta li bi moglo biti unutra? Napregnuta paznja prisutnih, skupocenost opreme, svecanost trenutka - sve to navodi na pomisao da kutija sadrzi nesto od izuzetne vrednosi, retke i dragocene djakonije, u svakom slucaju stvari za jelo, jer cime bi se inace mogla objasniti tolika parada. Zatim, dok tajanstveni predmet polazu u kola, zapazam da se neki od prisutnih, narocito zene, vrlo cesto prosto guse u jecajima. Gledajuci kako onu kutiju odnose, najprozdrljiviji se toliko razaloste da ne uspevaju da zadrze suze.
Eto, to su zakljucci na koje nas navodi obican zdrav razum. Ali ljudi su strasno cudna stvorenja. Pa sad ti pokusaj da dokucis kog djavola zatvaraju u te carobne sanduke i zasto dopustaju da im ih neko odnese ispred nosa. Placu kao kisa, a nece prstom da mrdnu da sprece odlazak. Cudan neki svet!

DA LI NAM PRETI POLARNA ZIMA?

DEDA MRAZ ZAISTA POSTOJI!

2 +2 = 5

YOU LOOK LIKE I NEED ANOTHER DRINK!

FREAK BROTHERS

POLICIJSKI DOSIJE - POZNATI U ZATVORU

Zatvor nije samo za običnog čoveka. I mnogi poznati likovi osetili su miris ćelije. Neki su to uradili zbog saobraćajnog prekršaja, neki zbog poreza a neki i zbog pljačke, droge i tuče. Prepuštamo vašoj mašti da sami procenite ko je od ovih faca zbog čega bio u «bajbokani».

Al Paćino