MOĆNE ŽENE - NEVEROVATAN ŽIVOT MARIJE KIRI

Nakon studija, želela je da doprinos svojoj zemlji u oblasti nauke, ali su je univerziteti u domovini odbili iz prostog razloga - bila je žena

7. novembra 1867. godine u Varšavi je rođena Marija Sklodovska, koju svet pamti kao Mariju Kiri, prvu ženu koja je osvojila Nobelovu nagradu.

Marija potiče iz skromne porodice srednje klase koja je cenila obrazovanje. Njen otac bio je profesor matematike i fizike sve dok nije dobio otkaz zbog svojih pro-poljskih političkih uverenja, a majka direktorka ženskog internata.

Ona je napustila svoje radno mesto kada je rodila Mariju, a 10 godina kasnije obolela je od tuberkoloze i umrla. Iste godine, malena Marija krenula je u internat, a zatim upisala žensku gimnaziju koju je završila sa odličnim uspehom.

Želja za daljim obrazovanjem tinjala je u devojci kojoj je otac usadio ljubav prema fizici i matematici, ali u to vreme više obrazovanje u redovnim institucijama bilo je rezervisano isključivo za muškarce.

To je bio rezultat patrijarhalnih i političkih prilika u zemlji, ali Marija je svoje mesto pronašla na Univerzitetu Latajksi, patriotskoj instituciji koja je u tajnosti obrazovala Poljake i Poljakinje.

Sanjala je o odlasku u Pariz i upisu na prestižnu Sorbonu. Odlučna u nameri da ostvari svoje snove, napravila je dogovor sa sestrom Bronislavom - finansijski će je pomagati tokom studija medicine, a Bronislava će joj nakon diplome uzvratiti uslugu.

Marija se zaposlila kao guvernanta i privatna učiteljica kod porodice Zoravski i slala novac sestri. Ovaj posao doneo joj je i prvu veliku romansu koja se završila nesrećno. Zaljubila se u Kazimirca Zoravskog, sina svojih poslodavaca koji nisu mogli da prihvate njegovu vezu sa siromašnom guvernantom.

Zaljubljeni par želeo je da ozakoni vezu, ali njihova ljubav je posustala pod pritiscima. Marija se naposletku preselila u Pariz i upisala studije fizike, hemije i matematike na Sorboni. Usledile su godine teškog života, odricanja i gladi, ali odlučna Poljakinja nije posustajala u svojoj nameri da diplomira.

Naučnu karijeru započela je 1894. godine istraživanjem magnetnih svojstava čelika, a iste godine u njen život ulazi fizičar Pjer Kiri. Mariji je bila potrebna laboratorija u kojoj bi mogla da izvodi eksperimente, a Pjer joj je ponudio mesto u svojoj maloj laboratoriji.

Prijateljstvo utemeljeno na zajedničkoj strasti prema nauci polako je preraslo u ljubav, ali Marija je odbila prvu prosidbu svog kolege, jer je verovala da će se vratiti u Poljsku i tamo nastaviti naučni rad. Pjer je bio spreman da se preseli sa njom u drugu zemlju i radi kao profesor francuskog jezika, ali sudbina je imala drugačiji plan.

Naime, Marija nije mogla da dobije posao na univerzitetu u Krakovu zato što je bila - žena. Tada ju je Pjer ohrabrio da se vrati uz Pariz i tamo završi doktorat. Par se venčao1895. godine, a na skromnoj ceremoniji Marija je umesto venčanice nosila tamno plavu haljinu, koju je posle godinama koristila kao uniformu za rad u laboratoriji.

Bračni par Kiri prepustio se naučnom radu koji je 1903. godine rezultirao nominacijom za Nobelovu nagradu.

Odbor je isprva imao nameru da dodeli Nobelovu nagradu za fiziku samo Pjeru i njegovom kolegi Anriju Bekerelu za njihovo istraživanje fenomena radijacije. Međutim, švedski matematičar i borac za prava žena u nauci Magnus Gustav Mitag-Lefler upozorio je Pjera na to, pa je nakon njegove žalbe i Marija Kiri nominovana. Naposletku je postala prva žena koja je osvojila ovu prestižnu nagradu.

Tri godine kasnije, Pjer je poginuo u saobraćajnoj nesreći. Marija je nastavila sama da odgaja njihove ćerkice Iv i Irene, a istovremeno nastavlja da jača svoju poziciju u svetu nauke i 1911. godine osvaja drugu Nobelovu nagradu, ovaj put za hemiju.

U međuvremenu je odlučila da ovekoveči život svog supruga na papiru, pa je sama napisala njegovu biografiju pod jednostavnim nazivom "Pjer Kiri". Nedugo nakon toga, Marija odlazi u rodnu Poljsku kako bi učestvovala u polaganju temelja za institut koji danas nosi njeno ime.

Umrla je 4. jula 1934, u 67. godini od posledica aplastične anemije, koja je verovatno nastala zbog duge izloženosti radijaciji.

Mariju Kiri danas slavimo kao jednu od najvažnijih naučnica svih vremena i ikonu feminizma, zbog koje se generacije devojčica usuđuju da sanjaju velike snove.

 

RADILA JE IZ KOLIBE

Može biti iznenađenje kad se sazna da su Marija i njen muž Pjer sproveli najveći deo istraživanja i eksperimenata koji su doveli do otkrića elemenata Radijuma i Polonijuma u ​​onome što je ugledni nemački hemičar Vilhelm Ostvald opisao kao "mešavina štale i šupe za krompir".

U stvari, kada su mu prvi put pokazali prostorije, pretpostavio je da je to "praktična štala". Čak i nakon što je par osvojio Nobelovu nagradu za svoja otkrića, Pjer je umro nikad ne stupajući u nove laboratorije koju je Univerzitet u Parizu obećao da će izgraditi.

ODBILA JE DA UNOVČI SVOJA OTKRIĆA

Nakon što su 1898. otkrili Radijum, Marija i Pjer su iskoristili priliku da potraže patent na njemu i profitiraju od njegove proizvodnje, uprkos činjenici da su imali jedva dovoljno novca za nabavku uranijumske šljake koja im je bila potrebna za vađenje elementa.

Naprotiv, oni su velikodušno delili izolovani proizvod Marijinih teških poslova sa kolegama istraživačima i otvoreno delili tajne procesa potrebnog za njegovu proizvodnju sa zainteresovanim industrijskim partijama.

AJNŠTAJN JU JE OHRABRIVAO TOKOM JEDNE OD NAJGORIH GODINA NJENOG ŽIVOTA

Albert Ajnštajn i Kiri prvi put su se sreli u Briselu na prestižnoj Konferenciji Solvai 1911. Ovaj događaj samo za poziv okupio je vodeće svetske naučnike u oblasti fizike, a Kiri je bila jedina žena od ukupno 24 člana.

Ajnštajna je Marija toliko impresionirala da je došao u njenu odbranu kasnije te godine, kada se ona uplela u kontroverzu i medijsko besnilo koje je okruživalo.

Lično je pružala medicinsku pomoć francuskim vojnicima tokom Prvog svetskog rata

Kada je izbio Prvi svetski rat 1914., Kiri je bila primorana da obustavi svoja istraživanja i otvaranje svog novog instituta Radium zbog pretnje mogućom nemačkom okupacijom Pariza.

Nakon što je lično predala svoj skriveni deo dragocenog elementa sigurnosti bankarskog trezora u Bordou, počela je da koristi svoju ekspertizu u oblasti radioaktivnosti kako bi pomogla francuskim ratnim naporima.

NIJE ZNALA NIŠTA O OPASNOSTI RADIOAKTIVNOSTI

Danas, više od 100 godina od njenog otkrića radijuma, čak je i javnost dobro obaveštena o potencijalnim opasnostima povezanim sa izlaganjem ljudskog tela radioaktivnim elementima.

Ipak, od prvih godina tokom kojih su naučnici i njihovi savremenici otkrivali proučavanjem radioaktivnosti do sredine 1940-tih, malo se konkretno razumelo kako o kratkoročnim, tako i o dugoročnim uticajima na zdravlje.

NJENA ĆERKA JE TAKOĐE DOBILA NOBELOVU NAGRADU

U slučaju najstarije ćerke Marije i Pjera Kiri, Irena, sa sigurnošću se može reći da iver nije pao daleko od klade. Sledeći snažne korake svojih roditelja, Irene se upisala na Prirodno-matematički fakultet u Parizu.

Međutim, izbijanje Prvog svetskog rata prekinulo je studije. Pridružila se majci i počela da radi kao medicinska sestra, radeći rendgenske aparate za pomoć u lečenju vojnika ranjenih na bojnom polju.

Do 1925. godine Irena je doktorirala nakon što se pridružila majci na polju studija radioaktivnosti. Deset godina kasnije, ona i njen suprug Frederik Žolio zajednički su dobili Nobelovu nagradu za hemiju za proboj koji su napravili u sintezi novih radioaktivnih elemenata.

 

FOTOGRAFIJE: Public Domain